I opet... Nije loše podsetiti se, inovirati, ažurirati. I misliti o tome, stalno. Ovog puta, za potrebe forsiranja optimizma reke:
U centru sam svog sveta. Ja sam gospođa Pufna, nasmejana, srećna i sama sebi najveća podrška. Imam velike radoznale oči i osmeh. Veze sa drugim stvarima nisu eksplicitne ali postoje. Po potrebi, mojoj ili njihovoj. Neke su stalne, nepromenljive. Neke su zadate, potpisane. Ostale nastaju i nestaju.
Kuća, toplo gnezdo koje stvaram. I mir u njemu. Osećaj spokoja kad pomislim na svoju luku kojoj se vraćam.
Rad. Posao koji daje ispunjenost i zadovoljstvo onim što je urađeno, manje ili više kreativan. Ponekad i dosadan posao može biti slamka za koju se uhvatim pa me izvuče za taj dan. Da ne mislim. Da ne potonem. Sutra je uvek lakše.
Iskustvo. Znanje. Znam ko sam, koliko vredim, šta mogu. I šta ne mogu, takođe. Znam šta hoću. Šta neću. Znam gde su mi granice. To je sigurnost.
Uvek sam više volela tišinu od svakog zvuka. Ali neke note mogu da me podrže, da plutam i lebdim dok ne postane dobro.
Plišani, osvežavajući dodir hidratantne kreme na licu… osmosekundno jutarnje mirovanje dok se koža raduje.
Saznanje da još uvek umem da lebdim, čak i po snegu. Nekako usred koraka, slika, misao, boja, svetlost… ili sve zajedno… čini da porastem pola metra i da sa te nove divne visine posmatram svet drugačijim pogledom. Dok to radim, u meni raste unutrašnja tišina i mir.
Trenutak, posle koga se više ne pitam… posle koga je sve jasno. Zagnjurim se u ovde i sada i plivam slobodnim stilom.
Duge, prave ulice u perspektivi, rano ujutru. To me smiruje. Nema ničeg lepšeg nego kad se pogled izgubi u tački gde se linije spajaju.
Lepota mog grada koju Sunce otkriva. Volim šta Sunce čini stvarima. I ljudima.
Proleće koje dolazi.
Blagosloveni trenuci u svakom danu kad se osećam stvarno bezbedno i udobno u onome što nazivam svojim postojanjem. Zbog njih vredi živeti.
Hvala na pitanju, dobro smo. Bolje nego ikad, dodao bi moj đavolak na levom ramenu, na šta bi se njegov kolega anđelčić zimogrožljivo stresao i povukao za levu ušnu resicu – da ne čuje zlo. Nema nas na ovim virtuelnim stazama.
Zato nas ima na mnogim drugim, virtuelnim i realnim. Hodamo, grabimo, trčimo, jurimo... svega ima osim laganog hoda. Liči ponekad na uglačani tunel kojim se vrtoglavo spuštamo, uživajući u navali adrenalina. Ipak, dobro upravljamo tim svojim sankama. Posao, škola, priroda, sport, mnogo sporta i mnogo prirode. Mnogo manje kompjutera i interneta, ali i to se nađe, tek da se ne zaboravi. Ima i malo stranputice, ali brzo se prevazilazi i vraća u glavni tok. Uz sve to, i pored toga, mnogo novog – novih ljudi, događaja, znanja, poimanja. I oslobađanje od nekih stereotipa, od različitih viškova i balasta. I najvažnije – uživanje u svemu tome.
Red je, ipak, da se javimo. Da kažemo da smo dobro i mahnemo svim našim prijateljima koje samo ovuda srećemo.
Gledam najnovije slike svoga sina, snimljene dok piše domaći zadatak, potpuno obuzet poslom. Vidim njegov ozbiljni profil koji polako gubi dečije obrise, usta stisnuta u intelektualnom naporu, i ruku koja čvrsto drži olovku. Obuzima me seta. Sve ređe otkrivam naivna dečija očekivanja u njegovim očima i ubeđenje da je svet mesto prijatno kao dom. Pronalazim razočaranje, tugu, inat, ozlojeđenost, bes. Ušao je u bitku gde se pravila uče u toku borbe, a cilj je prilagoditi se. Ili ispadaš. Dobro mu ide. Ali cena mora da se plati.
Grli me više i češće nego ranije. Ujutru, dok je još mekan od sna, i dnevne brige još nisu zauzele svoja mesta, i uveče, dok se uspavljuje i želi da iz sigurnosti mojih ruku uplovi u san. Grli me i kad se pozdravljamo u školskom dvorištu, pre početka nastave, još uvek se ne obazirući na zadirkivanja drugova. Kad se popodne ponovo nađemo, posle napornog dana, ja zaboravim na posao, a on na školu, postoji jedna klupa ispred učionice na kojoj odsedimo naših pet minuta u zagrljaju. Zatim ustanemo i polako, čavrljajući, krenemo kući. I u toku popodneva, kad radeći kućne poslove naiđem pored njega. I kad ja priđem, jer sam se ga se zaželela. Posmatra me. Osećam na sebi pogled njegovih velikih ozbiljnih očiju. Analizira. Postavlja pitanja. Konstruiše pretpostavke i postavlja hipoteze. Otkriva nove činjenice i one su uvek prvi put otkrivene i niko drugi ne zna za njih. Tada se okrenem, pogledam ga u oči i nasmešim se. - Mnogo te volim - kažem. - Znam to - odgovara on. - Ali da te pitam...
Više ne traži da mu kupujem igračke. Umesto njih želi školski pribor, bojice, olovke "za dečake", gumice koje dobro brišu. I lepe sveske koje drugi nemaju. - Kada ću pisati lepo kao ti? - pita me. - Kada budeš vežbao približno isto vreme - kažem. To ga ne privlači. Ništa što traži beskonačan broj ponavljanja istih dosadnih stvari. Otpuhne nestrpljivo i odmahne rukom. Naći će on već brži način za to. Odustala sam od prinude. Jednostavno ne vredi. Kad traži moju pomoć, on tačno zna na koji način i u kojoj meri želi da je dobije. Moje ideje o pomoći ga ne zanimaju. Ni lekcije, ni pridike. Ni kritika. Uči sam i sam se probija svojim logičkim lavirintima. Ako ga pitam da objasni kako je nešto uradio, ne ume. Ili ne želi. - Pa to je jednostavno tako, mama... Različito razmišljamo. Bila sam malo razočarana kad sam to shvatila, jer mi se čini da je moj način dobar i delotvoran. Ali znam da on ne može biti moja kopija. I ne treba da bude. Onda se opustim, isključim modul za projektovanje i planiranje i trudim se da ne propustim ni jedan od tih čudesnih trenutaka formiranja novog intelekta. Često mu je potrebno samo moje prisustvo kao podrška i priznanje da je u toku ozbiljan posao. I pohvala na kraju, ako je posao dobro obavljen.
Oscilujemo moj mali - veliki dečak i ja. U toku dana promenimo milion rapoloženja i stanja. Nije sve uvek lepo i često izbije varnica zbog različitosti temperamenta. Jutros, gledam ga kako trči prema školskim vratima, lepršajući kosom a preteška torba mu odskače na leđima. Tako je sićušan u odnosu na starije đake. Sreća i tuga se preteći skupljaju u grudima, i pre nego što krene neka izdajnička suza, duboko uzdahnem i žurno krenem u novi dan.
- Moram da ti kažem da sam otkrio nešto vrlo važno! To još niko ne zna!
- Šta to?
- Leva strana tela je potpuno beskorisna!
- Kome?
- Svima, osim meni. Ja je koristim za pridržavanje.
- Znaš, mama, ponekad umesto snova imam vizije...
- Šta to znači?
- Znači da predviđam šta će se desiti u budućnosti.
- Šta si poslednje predvideo?
- Da mi se sutra neće ići u školu!
- Mama, možeš li nešto da mi objasniš?
- Šta to?
- Kako to da je 14+a=17, a onda a+8=10? I nije to sve: a+5=15?
- Slovo "a" i druga slova u matematici zamenjuju brojeve...
- Nisam te to pitao, nego kako da naučim vrednost slova "a"!?
Za glavnog urednika, junaka i domaćina ovog bloga prethodna godina je bila više nego uspešna. Pošao je u školu i pri prvom suočavanju sa matematikom odneo pobedu, tako da mu ta neman sada jede iz ruke i sluša sva njegova naređenja. Sa čitanjem odavno nema nikakvih problema, bez obzirada li je ćirilica ili latinica, ali pisanje je enigma - šta će mi to kad imam tastaturu? Ipak, mora se pisati, ali za svako slovo on ima sopstveni način i onaj njihov ne želi da uči. Postao je član biblioteke, pročitao već četiri knjige i pitao bibliotekarku zašto mora da čeka 21 dan da bi vratio knjige. Počeo je da kuca na tastaturi, pomalo četuje sa nekim starijim drugarima i nervira se što mu to tako sporo ide. Krišom, vežba kucanje. Imao je prvi turnir u šahu, plasirao se u ozbiljno takmičenje i planira da osvoji zlatnu medalju. Čita i piše šahovske simbole i počeo je pomalo da kombinuje poteze. Igrajući igrice, počeo je da čita engleski, a fond reči je skoro dovoljan za svakodnevnu konverzaciju. Domaće zadatke završava za sat vremena. Završio je prvo polugodište svog prvog razreda, a opšta ocena u knjižici glasi: vrlo inteligentan i ambiciozan. Posmatrajući sve ovo, mama se pita šta je sledeće – blog, možda... ma ne, to mu nije neki izazov... ko zna... zajedno idemo dalje u tu avanturu, sa željom da nam sledeća godina donese bar isto ovoliko novih znanja i umeća, uspeha i radosti.
Dragi prijatelji, poznanici, slučajni prolaznici i putnici namernici, Neša i mama vam žele najlepšu i najbolju sledeću godinu, mnogo ljubavi, razumevanja, poštovanja, solidarnosti i poštenja. U to ime, živeli!
- Šta bi želeo za Novu godinu, Nešo?
- Imam samo jednu želju: robota od 40.000...
- Sine, bojim se da ni ja, ni Deda Mraz nećemo moći da ti ispunimo tu želju...
- Mama, moram da ti kažem nešto. Ja znam da Deda Mraz samo donosi poklone, a novac daje tvoja firma.
- Jedva čekam da odem na fakultet - reče mi Neša uz uzdah.
- Stvarno? A šta ćeš da studiraš?
- Matematiku!
- Sviđa ti se?
- Da, zabavna je i laka. A znaš šta ću biti kad porastem?
- Šta?
- Učitelj za osmi razred. I jako je važno to što sam odlučio da ću im predavati samo matematiku.
- Mogu li da upotrebim ovaj kompjuter, mama? - upita Neša u biblioteci.
- Ne verujem da imaju igrice i internet, Nešo.
- Šta će mi internet? Mene zanima katalog knjiga.
- Hoćeš li pomfrit za ručak, Nešo?
- Mmmm, mama, pogodila si me pravo u iks!
- U šta?
- U iks. Svako od nas ima dva iksa. Jedan iks je srce.
- A drugi?
- E, to ne mogu da ti kažem. Zato što ćeš uvek znati moju slabu tačku.
Evropski Tai Đi Ćuan i Ćigong šampionat (European Championship Taiji & Qigong Federation for Europe - TCFE) održan je ove godine u Linköpingu, u Švedskoj od 7. do 9. novembra. Učešće je prijavilo preko 200 takmičara iz 17 zemalja iz cele Evrope, kao i veliki broj iskusnih i poznatih učitelja i trenera.
Srbiju su na ovom šampionatu predstavljali takmičari iz beogradskog kluba Hua Kang, predvođeni trenerom i međunarodnim sudijom, Đenđi Samardžijom: Dragi Slaveski i Nikola Bojić. Sa ponosom možemo reći da su naši takmičari opravdali poverenje i dostojno reprezentovali zemlju na ovom važnom međunarodnom takmičenju. Dokaz za to je pet osvojenih medalja:
Nikola Bojić za takmičarsku formu 42 - zlatna medalja
grupni nastup za takmičarsku formu sa mačem – zlatna medalja
grupni nastup za takmičarsku formu 42 – srebrna medalja
Dragi Slaveski za takmičarsku formu 42 - bronzana medalja
Dragi Slaveski za takmičarsku formu sa mačem - bronzana medalja
Takmičari su doputovali u Beograd u utorak, 11. novembra, u 14:30 direktnim letom iz Stokholma. Članovi kluba su im priredili doček na aerodromu.
- Izvadio sam đoku da piškim...
- Šta?!?!
- Tako se drugačije kaže piša.
- Nenade, to je ružna reč i neću više da čujem da je koristiš!!!!
- To mi dečaci pričamo muškim jezikom, mama.
- Jeste li Vi profesorka? - upita me taksista na povratku sa službenog puta.
- Ne, informatičar.
- Ne volim kompjutere... ali volim profesorke... hoćete li da me naučite da radim na računaru?
Počelo je kao čvrsta rešenost da ovaj odmor bude najbolji i najduži do sada i odluka da neću dozvoliti da ga bilo šta pokvari. Tako je i bilo. A ovo su neka od sakupljenih i donetih zrnaca peska:
Prostranstvo peska, mora i neba. Komocija koju je osećalo telo, pogled i duša. Obilje prostora na plaži za hodanje, stajanje, ležanje, gledanje, plivanje, bez nepoželjnih sudara sa drugim sličnim namernicima.
Ceduljica sa brojem telefona koju mi je krišom doturio zgodni konobar u piceriji gde smo Neša i ja ručali. - Znaš, kumo, dobili smo kupon za besplatni ručak - objasnio je Neša ovu situaciju.
Svaki pogled koji bi munjevito pobegao prema pučini, praćen velikim gutljajem čistog morskog vetra. Komadić mira koji bih tom prilikom složila u skladište. Napunjeno je.
Retki trenuci bezbrižnog plivanja oslobođenog brige za potomstvo. Potomak je obično bio zabavljen kopanjem rupe u pesku.
Srednjevekovni grad Šasi u staroj Zeti. Shas / Šas / Svač - je pomenut u XI veku kao episkopski grad, Mongoli su ga razorili 1242. godine u pohodu na Ulcinj. Obnovljen je ali je potpuno opustošen kada su ga Turci zauzeli 1571. godine. Jedan od kraljeva koji je njime vladao u IX veku bio je kralj Vladimir. Vladimir… ime kao da šumi kroz milenijume… kako to da nikad nisam čula za njega? Kasnije sam saznala da se zvao Jovan Vladimir a to ime mi je poznatije iz osnovnoškolske istorije. Prema legendi, kralj Vladimir je, zatočen od strane cara Samuila, u tamnici oslepljen. Samuilova ćerka Kosara se zaljubila u njega i da bi mu povratila vid, morala je sagraditi 365 crkava. Vladimiru se vratio vid i oni su živeli srećno sve dok Vladimir nije mučki ubijen odsecanjem glave. Sa tvrđave puca pogled na niziju gusto posutu kamenim ruševinama zaraslim u mediteransko bilje, jedva prepoznatljivim građevinama iz kojih se izdvajaju tri visoka vitka stuba.
Fantastična, bajkovita šuma kestenova od kojih su mnogi stari više od hiljadu godina, još iz vremena kralja Vladimira. Mudri kralj je, po legendi, doneo zakon da nijedan momak ne može da se oženi ako pre toga nije zasadio stablo kestena, jer je to bio jedan od važnijih izvora hrane. Neizbežno, premišljam koja bi obaveza danas bila u istoj meri na polzu naroda, i ne nalazim. Današnji momak bi jedva dočekao da obavezu ne ispuni jer se tada ne bi morao ženiti. Ili grešim?
Shvatanje i prihvatanje činjenice da sam na odmoru. Kao i uvek, to saznanje dolazi oko desetog dana, posle čega sledi opuštanje, zaboravljanje kalendara i časovnika. Ovog puta, imala sam dovoljno vremena da u toj činjenici uživam.
Pogled koji se pruža sa Rumije preko Skadarskog jezera na albansku obalu. Uvrnut osećaj - kao da sam istraživač svemira i otkrivam novu planetu sa artefaktima nepoznate civilizacije. Radoznalost i strepnja dok više zamišljam nego što vidim kroz udaljenu izmaglicu grad Skadar na obali jezera i odmah iza njega ogromne planine. Žalost što nisam uspela da odem do Skadra i testiram svoja predubeđenja.
Lepota Skadarskog jezera, morskija od mora samog. Jedino što nedostaje jeste neodoljivi slani miris.
Spokoj i tišina na ostrvu Beška, u podnožju srednjevokovne crkve okrenute prema pučini jezera. Prvi put sam poželela da negde ostanem zauvek.
Gostoprimstvo porodice Rondić kod koje smo boravili, prihvatanje mene i deteta kao članova porodice.
Energija mesta, muzike, ambijenta, trenera i svakog člana ponaosob koje su sve zajedno učinile da seminar tai chija krajem avgusta postane nezaboravan doživljaj. Grupa koja je posle samo 10 dana zajedničkog intenzivnog vežbanja postala uigrana i kompaktna. Ovo je bila kruna mog odmora.
Fotografisanje na plaži u smiraj dana, dodir belog satena i peska i odsjaj zalazećeg sunca na uniformama. Logorska vatra uz šum talasa, zvezde krupne i bliske kao dukati. Ležala sam i dugo gledala u nebo.
Još se nisam pribrala. I to je deo šarma ovog odmora, ne pušta me, još bi da se družimo, da zadržimo te trenutke i da ih, kao klikere, premećemo i zveckamo njima. To ćemo i raditi, sve dok je moguće. Sve dok realnost ne napadne toliko ozbiljno da moram da se branim. A čak i tada ću u prve redove isturiti mir, tišinu, boje i mirise. Zato sam ih i skupljala.
- Mama, gde se nalazi fontana znanja?
- Kakva je to fontana?
- Ona u kojoj se nalazi svo znanje ovog sveta! I svako dobije onoliko koliko treba.
- Nešo, to ne postoji!
- Postoji, evo na primer, ja imam najviše znanja u vrtiću!
- Kako, ako ne znaš gde je fontana?
- Možda ja ne znam gde je ona, ali zato ona zna gde sam ja.
Odrastanje inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom...
